O nama

Rastanak od voljenog četvoronošca je veoma bolan, a osim emotivnih, predstavlja i ekološki i administrativni problem, jer je odlaganje posmrtnih ostataka kućnih ljubimaca u dvorište ili park, kao i njihovo bacanje u kontejner ili reku, nezakonito. Ako je verovati prošlogodišnjim najavama lokalne vlasti, Novi Sad će tek 2020. godine postati prvi grad koji će imati legalno groblje za uginule ljubimce, a do tad, jedini način da se vlasnici na dostojanstven način oproste od svojih vernih prijatelja jeste krematorijum “Aurorapet”.

Novi Sad je prošle godine dobio prvi krematorijum za kućne ljubimce “Aurorapet”, koji je smešten na Fruškoj gori. Vlasnik Milan Mišković, zajedno sa dvoje prijatelja iz osnovne škole, u realizaciju svoje ideje investirao je 25 hiljada evra, a na nju je došao jer, živeći u velikom gradu, nije imao gde da sahrani svog uginulog ljubimca.

Želeli ste da smrt kućnog ljubimca vlasnicima učinite dostojanstvenijim i manje bolnim. Ipak, koji su bili vaši lični motivi za otvaranje krematorijuma?

– Moja ćerka obožava životinje, sve moguće kućne ljubimce smo imali u kući, ali nismo znali šta sa njima da radimo kada nam uginu. Na vikendici smo napravili mini-groblje, ali vremenom smo shvatili da je krematorijum neophodan većim gradovima. Nemaju svi mogućnost negde da sahrane svog kućnog ljubimca, a i protivzakonito je takvo sahranjivanje. Svuda u razvijenom svetu krematorijum postoji, pa zašto ne bi postojao i kod nas? Ideja jeste potekla iz ličnog iskustva, ali je naprosto to realna potreba svih nas. Zašto niko to nije uradio pre – ne znam!

Koliko kremacija obavite godišnje ?

– Radimo tek jednu godinu, pa još ne možemo da izvučemo presek stanja koliko je kremacija izvršeno, ali potreba postoji, posebno u urbanim sredinama. Marketing smo usmerili ka Beogradu i Novom Sadu, gde su ljudi u stvarno ozbiljnom problemu s tim, jer nemaju nikakvo rešenje osim kafilerije. Na tom tržištu smo najviše zastupljeni i potrebni. Naravno da imamo kompletnu dokumentaciju, vodimo administraciju, ali statistiku planiramo da uradimo nakon dve godine poslovanja.

Iz kojih sve razloga vlasnici kremiraju kućne ljubimce – ekoloških, emotivnih, administrativnih?

– Iz više razloga, ali moj utisak je najviše iz emotivnih. Bilo je i slučajeva da ljudi nemaju gde da sahrane ljubimca, da su u pitanju starije osobe pa ne znaju kako, ali najviše iz emotivnih razloga. Ipak se radi o članu porodice. Takođe, kazna za zakopavanje na javnim površinama je ogromna. Imali smo slučaj kada su vlasnici morali da ekshumiraju svog ljubimca, jer su ga sahranili na javnoj površini, što nije bilo u redu, pa su platili kaznu mnogo veću od cene kremacije. Različiti su razlozi, ali emocije i želja za dostojanstvenim ispraćajem prvenstveno. Te životinje su članovi porodice koji te bezrezervno vole i koji ti se raduju u svakom trenutku, pa neka im kraj bude dostojanstven.

Koliko je bolno preuzimanje uginulog kućnog ljubimca? Da li pričaju kako su ga izgubili?

– Jako je bolno. Uglavnom su u stanju šoka. Niko ništa ne priča, samo se plače. Prilikom predaje urne tek malo porazgovaramo. Određeni broj kućnih ljubimaca preuzimamo u veterinarskim stanicama, gde se ni ne sretnemo s vlasnicima, ali pretpostavljam da je i njima podjednako teško kao i sa vlasnicima kod kojih dolazimo kući.

Smeju li vlasnici prisustvovati kremaciji?

– Smeju, ali mi to ne preporučujemo. Sam proces kremacije, kao što pretpostavljate, nije baš lep prizor. Ipak, bilo je desetak vlasnika koji su želeli da prisustvuju jer nisu imali poverenja šta će se dogoditi s njihovim ljubimcem. U najvećem broju slučajeva vlasnici prisustvuju samom početku procesa kremacije, jer proces spaljivanja traje dva-tri sata, nekada i pet, što zavisi od kilaže ljubimca. Oni obično sačekaju početak kremacije da se uvere da je ljubimac sam u peći i da je kremacija počela, ali imali smo i slučajeva da su insistirali da budu prisutni do kraja. Uređujemo i prostoriju koja će biti prilagođena za ispraćaj. Pošto Zakon o veterinarstvu nalaže da se krematorijum nalazi van naseljenog mesta, osposobili smo adekvatan objekat koji poseduje i prostor koji možemo da preuredimo i opremimo za primanje klijenata.

CENA KREMACIJE ZAVISI OD KILAŽE LJUBIMCA: “Što je ljubimac veći, duži je proces spaljivanja. Imamo četiri kategorije cena: do 10 kilograma, od 10 do 30, od 30 do 50 i preko 50 kilograma. Cene, u koje je uračunato preuzimanje i dostavljanje urne ili saksije, kao i celokupna dokumentacija, kreću se od 12 do 25 hiljada dinara”, objašnjava gospodin Mišković.

Kako teče proces kremacije? 

– Kremacija se vrši u najkraćem mogućem roku nakon preuzimanja tela. Ako ga, na primer, danas preuzmemo, sutra on već bude kremiran. Eventualno prekosutra, pa životinja provede noć u hladnjači, u mrtvačnici. Nema nikakvog tretiranja tela pre kremacije, već uginulu životinju položimo na specijalnu tepsiju i položimo u peć koja je namenjana za spaljivanje organskog otpada, gde gorionici naprave temperaturu od 900 stepeni.

Koja sve dokumentacija treba – od vlasnika, od vas da se prikupi, popuni?

– Vodimo internu dokumentaciju, postoji dosije o svakoj izvršenoj kremaciji. To radimo zbog naše evidencije i zbog inspekcije. Bilo je slučajeva da su vlasnici bili nepoverljivi, pa su došli i videli kako radimo, i uverili su se da smo ozbiljni i da je sve korektno i temeljno urađeno. Dokumentujemo sve pojedinosti o svakoj kremaciji, datum i vreme preuzimanja ljubimca, ko ga je preuzeo, kada je životinja kremirana, koliko je bila teška, adresu i telefon vlasnika… Imamo arhivu u kojoj su sve potrebne informacije zavedene. Jedino što je obaveza vlasnika je, u slučaju da je ljubimac bio čipovan, da ga odjave u veterinarskoj ambulanti ili veterinarskoj stanici.

Za koju vrstu kremiranja se vlasnici pre odlučuju – pojedinačnu ili grupnu?

– Kroz praksu smo shvatili da iz ponude u potpunosti možemo da izbacimo grupne kremacije. Za godinu dana smo imali samo jedan takav zahtev, a i peć se više “zamara”, pa smo shvatili da je bolje da radimo samo pojedinačne kremacije. Radimo u kontinuitetu, jedna kremacija, pa se peć ohladi, pa sledi druga… Takođe, ljudi često smatraju da je kod grupne kremacije ista procedura kao u kafileriji. Radimo sve individualno i postepeno smo prilagođavali opremu za to.

Na koji način vodite računa o zaštiti životnje sredine? Ipak je reč o spaljivanju tela uginule životinje.

– Kao što sam rekao, krematorijum se nalazi van naseljenog mesta jer Zakon o veterinarstvu ne dozvoljava da on bude u gradu. U toku kremacije ima jako malo dima i štetnih gasova. Kada temperatura prelazi 500 stepeni, dim nestaje. Imamo i filtere koji služe za hlađenje i prečišćavanje dima koji izlazi, ali sve je potpuno organsko i nema nikakvih čestica koje zagađuju okolinu. Apsolutno smo ekološki prihvatljivi. Na primer, jedan kamion ili autobus, zagađuje mnogo više za istu količinu vremena nego mi. Naša emisija štetnih gasova je minimalna, nema smrada, okolo krematorijuma je svuda zelenilo. Peć, koju nam je proizvela firma iz Srbije po kopiji peći iz italijanskog krematorijuma, ispunjava sve uslove koje propisuje Evropske unija, odnosno ispunjava više od uslova koji su ovde propisani. I u mrtvačnici posebno vodimo računa o higijeni. Posedujemo i namensko vozilo, koje ispunjava tehničke i higijenske uslove Zakona o veterinarstvu.

BIORAZGRADIVE URNE KAO EKOLOŠKO REŠENJE: “Postoji ogromno tržište urni u Nemačkoj, ali su cene prilično visoke za naše tržište. Od svih krematorijuma u Evropi mi smo najjeftiniji, a uvoz urni bi sigurno povećao cene naših usluga za najmanje 50 odsto. Pošto bi nam uvoz napravio dodatne komplikacije, odlučili smo se da sami zaokružimo ceo proces te proizvodimo urne od kartona i drveta. Ono na šta smo posebno ponosni je koncept koji smo nazvali ‘Život posle života’. Urne su zapravo saksije napunjene mešavinom treseta i pepela, sa sadnicom biljke po želji vlasnika. U rasadniku kupimo biljku koju vlasnik želi, a kao osnovni paket koristimo čuvarkuću. Otporna je, biljka je sa ovih prostora i ima određenu simboliku”, ističe vlasnik krematorijuma “Aurorapet” .

Koliko je investiranja bilo potrebno da se otvori krematorijum? S obzirom da ste prvi krematorijum u Srbiji, verovatno ste imali i podršku Grada, Pokrajine, Republike?

– Sopstvenim sredstvima smo postepeno sve uradili. Imali smo podršku Pokrajinske veterinarske inspekcije koja je shvatila koliko smo bitni. Mnogo su nam pomogle firme SIM d.o.o, Termo-tim, individualci koji su stručnjaci u svojoj oblasti – inžerenji mehanike fluida, elektroničari, građevinci, veterinari. Pomogli su nam u izradi kompletnog krematorijuma, pogona, tehnički nas uputili kako se neke stvari rade. Uložili smo preko 25 hiljada evra, pa postepeno vraćamo dugove. Nedavno smo se prijavili na SBB konkurs koji se zove “Živi svoju ideju”, aplikacija je prošla, bili smo na intervjuu, čekamo da vidimo da li će nam se javiti sa lepim vestima…

Koje sve životinje kremirate? Koje rase pasa su najviše zastupljene?

– Najviše pse i mačke, po nekog reptila, ali i zečeve, hrčke… Sve životinje koje su kućni ljubimci. Zanimljivo je da do sada nismo imali ni jednu pticu. Kremirali smo dosta rasa pasa – od najmanjih do najvećih, od doga do maltezera, kao i mešance. Ljubimac je ljubimac.

Iz kojih država, ali i gradova iz Srbije ljudi dolaze i kremiraju kućne ljubimce? 

– Dve sestre iz Sarajeva nisu znale šta da urade sa uginulim psom, pošto u Bosni i Hercegovini ne postoji krematorijum, donele su ga i kremirale kod nas. Čak su nam dolazili i vlasnici iz Podgorice. Pored Novog Sada i Beograda, zovu nas vlasnici iz Šapca, Subotice, Smedereva… Naša klijentela je vrlo fina, svi su zahvalni što umesto njih rešavamo tu tužnu i delikatnu stvar. Nismo imali negativnih iskustava niti smo, do sada, dobili loše kritike. Zaista se trudimo da budemo profesionalni, da sve obavimo u najkraćem mogućem roku, da urne isporučimo u dogovoreno vreme. Najčešća rečenica koju čujemo na rastanku je: “Hvala vam što postojite”!

A kako preneti uginulu životinju ili urnu preko granice?

– Veći je problem preneti uginulu životinju preko granice nego urnu koja je organska, nije toksična. Prenosi se kao i ljudska urna, koja ide preko svih granica bez ikakvih problema, ali sa potvrdom ovlašćenih službi. Mi izdajemo potvrdu, pisani trag da je taj kućni ljubimac zaista kremiran kod nas, pa nema problema oko prenosa urne preko granice. Ako nas pitate za savet, klijentima iz inostranstva bismo preporučili da ljubimca donesu u Srbiju još dok je živ, da ovde izvrše eutanaziju i vrate se sa urnom. Na taj način će izbeći komplikacije vezane za prelazak granice.

Tekst: Biljana Banović/Portal mojnovisad.com

Advertisements

Prvi krematorijum za kućne ljubimce u Srbiji

Create your website at WordPress.com
Get started
%d bloggers like this: